Japanski turizam

Poseta Japanu bila je moja dugogodišnja želja. Tamo sam provela dve nedelje, i za to vreme sam obišla Tokio, Kyoto i Osaku. Boraveći tamo, imala sam osećaj kao da sam u drugoj dimenziji među mnogo naprednijom civilizacijom. Apsolutno sve je savršeno organizovano.

Prvi susret sa japanskom tehnologijom i dostignućima doživela sam već na aerodromu Narita, kada sam se vozila Keisei Skylinerom vozom koji saobraća do grada (aerodrom je udaljen 70 km od Tokia). Na stanici ne postoji dupli kolosek, već se sedišta u vozu okreću i on kreće u suprotnom smeru. To izgleda ovako:

Tokio se može podeliti na “centralni” i stari, Edo deo. Centralni deo je mnogo veći i ima više okruga. Moj utisak je da u Tokiu ne postoji centar grada, već da svaki deo grada ima nešto po čemu je značajan, recimo u Akihabari je politički i ekonomski centar, tu se nalazi i najveći šoping centar na svetu sa elektronskom opremom sa osam spratova (ovde možete da nađete bukvalno šta god vam padne na pamet: činčeve za stare video rekordere, kućne robote, 4D kamere, second-hand japanske mobilne telefone, igrice za Nintendo game-boy konzole ili bilo koji gedžet koji je ikada napravljen) i Carska palata, primarna rezidencija japanskog cara; biznis centri su Asakasa i Šinbaši, u kojima postoji i gomila prodavnica keramike, slavna Šibuja u kom su “pod-distrikti” Harađuku i Ebisu, Ginza, centar visoke mode i deo u kome je Tsukiji, najveća riblja pijaca na svetu, Roppongi – kvart noćnih klubova, Odaiba, veštačko ostrvo sa peščanom plažom i replikom Statue slobode, Šinđuku u kome je Tokyo Metropolitan Building, čija je izgradnja 1990. godine koštala 1 bilion dolara i Kabukicho, najveći red-light distrikt u Tokiu.

Ja sam bila smeštena u starom delu grada, u blizini budističkog Sensō-ji hrama, najstarijeg i jednog od najznačajnijih u Japanu i Ueno parka, koji je u sezoni cvetanja trešnje najpopularnije mesto za hanami – piknik zabave na otvorenom. Ovde je takođe i najveća koncentracija muzeja u gradu.

Generalno, japanski hotelski i privatni smeštaji su veoma svedeni. Zbog nedostatka prostora, u njima najčešće ne postoji drveni krevet već dušek na podu, asura, mekane stolice, mali prozor, otvoreni ormar za odlaganje stvari i aparatura za pripremanje čaja. Pre ulaska u zatvoren prostor obavezno je izuti se i obuti čiste (najčešće gumene) papuče. U toaletima najčešće nema prozora, samo ventilacija. Zanimljivost su kvadratične polu-automatizovane wc-šolje sa ekranom osetljivim na dodir, takođe je moguće pustiti određenu muziku i podešavati ih po visini.

Hrana u Japanu je veoma neobična sa raznim varijacija-na-temu ukusa. Specijalitet je (osim konjskog mesa koje nisam probala) wagyu, junetina koja sadrži veći procenat omega-3 i omega-6 masnih kiselina od tipične govedine i koja se, osim u mesarama, može kupiti i u šalter-restorančićima na ulici gde jedan štap košta oko 10 eura. Meso je jako ukusno i sočno.

Ne treba propustiti najveću svetsku riblju pijacu Tsukiji, koja se otvara u 5 ujutru budući da se na njoj svakodnevno održavaju aukcije tune, i svakako treba doći što ranije obzirom da je već oko 11 ogromna gužva. Postoji 1600 štandova na kojima možete videti i probati razne sirove morske kreature – žive školjke, morske rakove iz dubokog mora, jegulje, živog lososa, plavu tunu i razne druge ribe bizarnog izgleda i neobičnog ukusa.

Naravno, poseta ribljoj pijaci nije kompletna bez degustacije sušija (varijacije morskih algi, kuvanog pirinča, sirove ili termički obrađene ribe i povrća). Japanci jedu suši rukama, bez štapića, đumbira i wasabija – japanskog rena. Ja sam probala rolnicu sa algama i sirovom tunom, izbor nije baš najsrećniji i ukus je daleko drugačiji od onog na koji smo “navikli” od sušija u Srbiji.

Na Ginzi se nalaze ryōtei, najluksuzniji tradicionalni japanski restorani gde se često održavaju sastanci i zabave sa gejšama na omotenashi način, reč za gostoprimstvo odnosno čin pružanja izuzetno profesionalne usluge a cena za obrok dostiže i do 50.000 jena (oko 370 eura). Davanje bakšiša smatra se izuzetno nepristojnim, kao i duvanje u maramicu na javnom mestu. Na Roppongiju postoji veliki broj barova u japanskom stilu (zovu ih izakaya) sa niskim vratima, malim brojem sedećih mesta i raznom sirovom i hranom iz friteze za koju ni na prvi ni drugi pogled ne možete zaključiti šta je i kakvog bi ukusa mogla biti 🙂

Odaiba “četvrt” je veštačko ostrvo izgrađeno 1853. godine, ekspanziju i izgradnju je doživelo 1996. godine, do kog se može stići pešice preko Duginog mosta ili Yurikamomeom, automatizovanim vozilom bez vozača koje je nešto između voza i autobusa i Japanci ga nazivaju “novim tranzitnim sistemom”. Sa mosta se pruža prelep pogled na Tokijski zaliv, ali ukoliko se dolazi Yurikamomeom nemoguće je bilo šta fotografisati budući da se kreće velikom brzinom. Ovde se nalazi Odaiba Marine Park i jedna od dve plaže u glavnom delu Tokia, ali je plivanje zabranjeno i svakako se ne preporučuje jer je voda prilično zagađena. U parku je i replika Statue slobode a postoji i veliki broj gigantskih šoping centara.

Harajuku, Shinjuku i Shibuya su četvrti koje su se meni najviše dopale. Shibuya i Shinjuku su dve najprometnije železničke stanice na svetu a jedna od najpoznatijih priča vezanih za Šibuju je o Hačiku, psu koji je čekao svog vlasnika svakoga dana od 1923. do 1925. godine i zbog toga postao nacionalna ličnost o kome je snimljen film. Danas, ispred glavnog ulaza na Šibuja stanicu se nalazi Hačiko trg sa njegovom statuom i to je najpopularniji meeting-point u okolini. Šibuja je poznata i po pešačkom prelazu, jednom od najprometnijih na svetu (porede je sa Times Squareom u Njujorku), koji se često prikazivao u filmovima snimljenim u Tokiu: Lost In Translation, The Fast and the Furious: Tokyo Drift i Resident Evil. Doživljaj prelaska pešačkog prelaza je neverovatan, okolo sve šljašti, a istovremeno, u tolikoj gužvi čovek se oseća malo i nebitno.

Harajuku je danas jedan od najpoznatijih tokijskih četvrti za alternativnu i neobičnu modnu kulturu, anime – japanski stil animacije kojeg karakteriše živopisna grafika i fantastične teme, koja je stekla popularnost osamdesetih godina među pripadnicima kogal-subkulture, poznate po školskim uniformama, čarapama do kolena, čizme sa platformama, čiji je glavna maskota Mirai Suenaga. Na ulici se može sresti dosta ljudi koji svoj fanki stil oblačenja kopiraju iz video igara i stripova, naročito Hello Kitty, Lolita i Pokemon.

U Tokyo Skytree, drugoj najvišoj građevini na svetu (634m) nalaze se radio-difuzni servis, restoran i dva vidikovca. Viši vidikovac se nalazi na staklenoj platformi na visini od 450m a ulaznica iznosi nešto više od 7 eura. Ja sam ga posetila noću kada je pogled na Tokio impresivan. U Tokyo Metropolitan Building (zovu ga i Tocho) takođe postoji opservatorija sa pogledom na grad i nalazi se na 45. spratu do koga se stiže za 55 sekundi, ali nije je moguće posetiti noću budući da se zatvara u 17:30h.

Na svakih 500 metara na ulici postoje aparati za pivo, topli ili hladni sake – japansku rakiju, razna alkoholna pića, šarenih sokova, voda sa neobičnim ukusima, gotovim palačinkama, mesom, sladoledom, sendvičima… Zanimljivo je da automat izbacuje određeni proizvod čak i ukoliko se ne ubaci novac 🙂

Pojedine prodavnice tehnike zapošljavaju mini robote koji pomažu ukoliko ne možete da se snađete, recimo na kom odeljenju se nalazi određeni proizvod, gde se nalazi najbliži lift ili koja je cena određenog proizvoda. Sasvim je uobičajeno da čak više puta u toku dana naiđete na prevozna sredstva koja izgledaju kao iz filmova – automobile, automatske trotinete na četiri točka, autobuse sa i bez vozača. Ovo su dva koja sam uspela da zabeležim 🙂

Metro koji ima 9 linija savršeno funkcioniše i ide na svaka tri minuta. Ono što mi je bilo fasinantno da ljudi i pored toga jure i žure da bi ušli u metro, iako sledeći dolazi za 180 sekundi, u sekund! 🙂 Tokijski metro je poznat po neslavnoj statistici samoubistava (kažu da je ranije 10 osoba dnevno okončavalo život skokom pod vozove gradskog metroa) i po osobama čiji je posao da guraju ljude u voz, kako bi što više ljudi moglo da uđe (ovo je zabranjeno fotografisati!).

Udaljenost od Tokia do Osake je oko 500km i može se prevesti vozom koji putuje 4h ili avionom – lokalnim prevoznikom Vanilla Air i trajanje leta iznosi nešto manje od dva sata. Osaka nije preveliki grad (2.5 miliona stanovnika) i po svojim ulicama veoma me podseća na evropske gradove, zgrade nisu visoke kao u Tokiu i dosta ljudi koristi bicikl kao prevozno sredstvo. Veliki broj stanovnika su Evropljani koji Japancima predaju engleski, a takođe je dostupan privremeni rad i u drugim oblastima.

U poređenju sa Tokiom, Osaka nije turistički grad i u tom smislu prosečan turista nema mnogo stvari “za videti” sa to-do liste :), osim Osaka Castle Parka, travnate površine koja se prostire na 2 kvadratna kilometra i koju okružuje zidina – toranj visok 55 metara i odakle se pruža prelepa panorama na grad.

Osaka je poznata po noćnom životu (ima čak dva “nightlife” distrikta) i velikom broju pabova, klubova, restorana, birtija i kafeterija. Meni se jako dopala Brooklyn Roasting Company, pržionica kafe i kafeterija u jednom, sa velikim brojem blendova (neki se mogu i besplatno isprobati). Posebno zanimljiva mesta su stand-up eating suši barovi, najčešće veoma ograničenog prostora na kojima se za ručak (nakon 14h) ili večeru mogu jesti suši rolnice stojeći. Ono što je skuplje nego u Tokiu je definitivno voće, koje se generalno u Japanu prodaje na komad, a jedna jabuka koša 498 jena, što je oko 440 dinara.

Do Kjota se iz Osake stiže brzim vozom Shinkansen, a sama vožnja traje 15 minuta. Vozovi su tačni bukvalno u sekund, imaju Wi-Fi konekciju i veoma su čisti.

Jedno od dva najpopularnija turistička mesta u Kjotu je Arashiyama šuma bambusa, (sa razlogom!), ni jedna fotografija ne može da dočara doživljaj ovog neverovatnog mesta, koja je različito od bilo koje druge šume za koju znamo. Najbolje je doći ujutru što ranije, odmah po izlasku sunca jer je tada gužva najmanja.

Drugo najpopularnije turističko mesto je Kinkaku-ji Temple odnosno Zlatni paviljon, trospratni budistički i zen hram koji je sagrađen 1397. godine za vreme šogunata (vojne diktature),  a poslednji put rekonstruisan 1955. godine. Drugi i treći sprat su prekriveni čistim zlatnim listovima da bi se ublažile i pročistile negativne misli i osećanja prema smrti. Elementi prirode, smrti i religije formirani su zajedno kako bi se stvorila veza između paviljona i spoljašnjosti – jezera, zen bašti, šetališta i čajdžinica.

Paviljon je izgrađen prema opisima Zapadnog raja Bude Amide sa namerom da prikaže harmoniju između zemlje i raja. Energija ovog mesta je veoma neobična, tajanstvena i umirujuća. Osećala sam se kao u izmaštanoj bajci, a paviljon je za mene najlepše mesto u Japanu.

Japan je drugačiji. Fascinantan. Čudan. Jedinstven. Izuzetan. Poseban. Neobjašnjiv. Neverovatan. Impresivan. Volela bih da mu se jednom vratim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s