Iskustvo prvog maratona u Beogradu

“Veliki problemi čine da mali problemi izgledaju još manje. Velike muke takođe. Maraton će vam promeniti perspektivu.”

Ideja da trčim maraton rodila se u leto 2017. godine, a sa realizacijom sam krenula u decembru iste godine nakon Reciklažne trke u Novom Sadu, koji je bio moj 15. istrčani polumaraton. Na njemu sam učestvovala zajedno sa svojim trenerom Petrom Šušom, koji mi je bio pejser i moralna podrška. 🙂

Želela sam da svoj prvi maraton trčim u Beogradu i imala sam nešto više od četiri meseca da se za njega spremim. Iz ove perspektive mislim da je optimalno vreme pripreme oko šest meseci, pre svega kako bi se telo treninzima adaptiralo na višesatno trčanje, tako da smo mi plan prilagodili četvoromesečnom treningu, sa četiri treninga na nedeljnom nivou.

Petrov plan koji sam sprovodila delimično su “ometale” trke u Parizu i Njujorku, ali smo odlučili da ih tretiramo kao trening-trke, da se trči lagano pod minimalnim opterećenjem, na oko 25% snage i da cilj bude uspešno istrčan prvi maraton. Januar i februar su prošli dobro, ali sa martom došle su i moje dileme da li ću ja to uspeti, kako ću se snaći, da li ću imati snage, da li sam uložila dovoljno truda, da li je potrebno više treninga… tako da se Petar suočavao sa ovakvim mojim “napadima” jednom nedeljno. 😀

Krajem marta sam na Fejsbuku videla sponzorisan post IDEA prodavnica kao sponzora Beogradskog maratona o kampanji “Ko na maraton dođe, taj maraton i stvara“. Bilo je potrebno prijaviti se samostalno ili prijaviti nekoga koga poznaješ, a za koga misliš da zaslužuje da bude promotivno lice maratona. Mene su, uz fotografiju i propratni tekst, prijavile dve drugarice (Milica i Bojana) i ja sam par dana kasnije zajedno sa još 14 ljudi izabrana da budem deo kampanje.

IMG_4596
Deo promotivne kampanje

IDEA kampanja podrazumevala je fotografisanje za bilbord, TV spot i plakate u GSP saobraćaju. Moj bilbord se nalazio u Karađorđevoj ulici u Savamali, a osećaj kada vidite sebe na bilbordu fantastičan je i neprocenjiv, daje samopozudanje, tako da sam ja od postavljanja bilborda (prva nedelja aprila) pa do maratona dosta puta trčala trasom da bih mogla da se vidim. 🙂

IMG_4813 2
Slika sa bilborda!

Veče pred maraton pripremila sam ono što sam planirala da obučem, startni broj sa zihernadlama, energetske gelove, kačket s obzirom na to da je prognozirano 25 stepeni, legla na vreme, prethodno čitala motivacione tekstove i uopšteno sve pripremila za subotnji-dan-D, ali zbog uzbuđenja i treme nikako nisam mogla da zaspim sve do 2 ujutru, tako da sam efektivno spavala oko 4 sata.

Ujutru sam poranila na Trg Nikole Pašića jer sam prethodno pročitala da će se celokupna trasa maratona zatvoriti od 9h. Oko 8:30 oko starta je već bio popriličan broj trkača, većina sa plavim startnim brojevima koji su označavali polumaratonce, dok su maratonski bili zeleni. Iako je pred start u 10 već bilo veoma toplo, preko 20 stepeni, odustajanje ili predomišljanje nije bilo ni opcija.

Na startu reka ljudi, euforija, krećemo se ka Brankovom mostu preko Beogradske, Slavije i Nemanjine, nizbrdica, svi pustili korak, ćaskaju. Ispod nadvožnjaka za most Dragoljub Đuričić sa bubnjarima, energija, preko mosta i kod skretanja ka Zemunu ponovo muzika. Na tom pravcu nema hlada ali na oko pola Bulevara Nikole Tesle nailazimo na prvu okrepnu stanicu, koja je bila dobro snabdevena i spremna za nalet trkača (na prošlogodišnjem polumaratonu prva okrepa je bila katastrofalna), ponela sam flašicu Rose sa sobom jer je već bilo prilično vruće, a i subjektivni osećaj pri trčanju je kao da je 10 stepeni više.

Kod Starog Merkatora mini feštu i muzički ugođaj napravili su studenti sa Pravnog fakulteta Union, u ovom delu bilo je dosta najmlađih navijača. Pravac u Jurija Gagarina ka Mostu na Adi brzo je prošao u iščekivanju Beogradske filharmonije koja je najavljena kao podrška učesnicima. Na okretu na mostu ponovo okrepa, a ja sve vreme nosim flašicu vode sa sobom, da mi se nađe. 🙂 Mislim da je odličan potez organizatora da polumaratonci i maratonci trče zajedno sve do 18. kilometra, imam utisak da brže prođe vreme i naravno mnogo je veći broj ljudi u neposrednom okruženju.

Kada smo se razdvojili od polumaratona, bila sam na 1h 48 min, dobro sam se osećala i nisam imala nikakve tegobe sem što mi je bilo pakleno vruće. Kod Ušća ponovo skrećemo ka Zemunu, na raskrsnici stoji cisterna i crevo gde su trkači, po želji, mogli da budu okupani i rashlađeni 🙂 ovo je bilo super, korisno, delotvorno i osvežavajuće!

U Zemunu su me čekali roditelji sa konfetama i trubom, bili su baš glasni! Tu sam prošla polovinu, bila sam na 22. kilometru; Tošin bunar i dalje Vojvođanska prošli su relativno okej, pomalo monotono. Tada su me Bojana i Milica pratile na bicikli, što sam primetila da upražnjava veliki broj trkača u Beogradu i ovo je skroz zgodno – društvo pomaže da se odagnaju negativne misli ili da se one ni ne pojave. Nijednog trenutka nisam pomišljala na kilometre koje tek treba da pređem, odlučila sam da mi čaša bude do pola puna i da poslednjih 12 km prođu što bezbolnije! U bukvalnom smislu te reči, jer su negde u Dr. Ivana Ribara i na kraju (ili početku?) Jurija Gagarina počeli da me hvataju grčevi, pretpostavljam jer sam usporila i malo šetala.

Na pravcu ka Delta sitiju imala sam doživljaj da me je strefila mini fatamorgana, u trenutku nisam bila sigurna gde sam tačno, malo sam izgubila orijentaciju. Bilo je oko 14h i temperatura na betonu je sigurno bila oko 40 stepeni. Bojana i Milica puštaju muziku, nude limun i magnezijum, koristim gadan vanila gel pun šećera. Tu nam se pridružuje neki momak i delujemo kao prava mala čerga 😀

“Maratonski zid” me nije potkačio, nisam žurila, apsolutno ni u jednom momentu nisam osećala pritisak krajnjeg vremena, bila sam optimistična, sve je bilo dobro osim vremenskih prilika 🙂

Konačno skretanje u Milentija Popovića! Kod Sava Centra bio je postavljen štand nekog od trkačkih klubova, bacali su pet i davali podršku, slično je bilo i na početku uspona na Brankov most gde su navijali BURTovci. Ubedljivo najveselija i najpozitivnija bila je ekipa iz Belgrade Running Cluba<3, koji su se stacionirali na usponu u Kneza Miloša. To je bukvalno špalir ljudi, sve pršti od pozitivne energije. Tu sam videla poznata lica, a jedna devojka me je pratila i bodrila do skretanja u Kralja Milana. Na slici ispod je moja reakcija na pitanje kako se osećam pred cilj 🙂

A cilj… Idea London do Moskve, nikad dužih 200 metara. Nema hodanja ni stajanja!

Trening za maraton je guranje sebe daleko izvan zone komfora, replika života sa svim svojim usponima i padovima, nesigurnostima i težnjama.

Trčanje maratona nije lagana plovidba. Ako to uspete da ostvarite, ništa vam više neće izgledati nemoguće. “Ne mogu” više neće postojati u vašem rečniku. Precrtajte maraton sa liste vaših životnih ciljeva.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s