Island avantura

Što bi Balašević ispevao maloj Savićki u “Unikatnoj“:

“ne pitaj dvaput,

idemo na put,

rođen sam spakovan”

tako se i odluka o putovanju na Island desila spontano; iako je poseta toj zemlji relativno dugo bila na to-do listi, ipak se dogodilo euforično (sve se to dogodilo na putu za Dubrovnik!). Nakon konsultacija sa poznanicom Vanjom koja je prethodno posetila Island, odlučili smo da uhvatimo “zadnji voz” i odemo u drugoj polovini oktobra na 10 dana. Ispostaviće se kao odličan tajming, u poslednji čas pre nastupajućeg ledenog doba u jesen 🙂

Stići do Reykjavika nije jednostavno. Postoje dve opcije:

  • jeftinija – WizzAirom od Budimpešte do Reykjavika (4h 50min), a prethodno sopstvenim prevozom do aerodroma u Budimpešti
  • skuplja – AirSerbia letom do Stockholma (3h) i nakon toga direktno do Reyjkjavika (3h 25min) islandskom aviokompanijom IcelandAir. Inače, islanđani su bogovi marketinga i ležernosti, jer sam imala situaciju oko pomeranja karata pa sam im zahtev poslala mejlom a oni su mi sugerisali da je bolje da se dopisujemo preko FB mesendžera 😀

Aerodrom je od grada udaljen 50 km i najbolji način za prevesti se do centra je Flybusom koji non-stop saobraća a put traje oko 45 minuta. Prvi šok u vezi sa islandskim cenama: povratna autobuska karta je 50€.

Kako je Island ostrvo sa populacijom oko 320.000 stanovnika a više od 200.000 ljudi živi u Reykjaviku i okolini, sve osim vulkana/glečera/vodopada/gejzira je koncentrisano u gradu ili okolini. Kad kažem sve, mislim na škole, univerzitete, muzeje, crkve, gradske bazene, pivnice, barove, gradsku kuću, katedralu, zoološki vrt. U suštini najveći broj ljudi, preko 90% na Island dolazi zbog prirode (that was me also 🙂 )

Najbolji način za obići Island je sopstvenim prevozom odnosno iznajmljenim automobilom ili kamperom (za 2, 3 ili 4 osobe). Složili smo se da je lepši i intimniji doživljaj kampovati tako da smo pre polaska preko Camp Easy Camper Rental bukirali Easy Small camper za osam noći. Kako smo u Reykjavik stigli uveče a kamper je bio rezervisan od sledećeg dana pre podne, preko Bookinga smo obezbedili smeštaj za jednu noć. Čitala sam druge putopise gde ljudi navode da su cene na Islandu jako visoke, ali svakako smo bili neprijatno iznenađeni jer je minimalna cena smeštaja koji nije hotel oko 150$ za noćenje (Guesthouse Galtafell je bio naš izbor).

Krajem oktobra na Islandu mrak pada oko 17h a sviće u 08:30h, tako da je vreme trebalo pametno iskoristiti i unapred isplanirati. Rečeno – učinjeno, gladni i umorni izguglali smo Icelandic StreetFood sa “tradicionalnom” islandskom hranom što se ispostavilo kao supa u hlebu, da, supa u hlebu u dve opcije: sa jagnjetinom ili od bujona od jastoga sa gamborima. Od dva zla izabrala sam manje, riblje, ne preterano ukusno za 15€. Do ovog lokala se nalazi Icelandic CraftBar sa gomilom lokalnih piva na točilicama.

Dobra stvar koja nije opustošila naše novčanike u potpunosti i učinila naš budžet održivim je da svakog dana tj. večeri 18-20h u većini lokala postoji Happy Hour gde su cene 30-50% niže od standardnih. Moj utisak je da islanđani generalno ne koriste ovu pogodnost jer se za šankom čuje uglavnom engleski, a i lokalci nam rekoše da se oni više napijaju/opijaju kod svojih kuća a prethodno alkohol kupe u jedinoj prodavnici alkohola Vínbúðin, mada ni tamo alkohol nije jeftin, npr. pakovanje 6 limenki Stella Artois piva od 0,33L je 14€ a litar Absolut vodke je 50€. Najbolja opcija je kupovina na aerodromskom duty-free, tamo je litar vodke 18€. Na slici iznad je ponuda piva na točenje i cene – islandska krona je malo jača od dinara tako da je u našoj valuti čaša 0.33L točenog piva prosečno 1200 din.

Guesthouse u kom smo proveli jednu noć smešten je u blizini Tjörnin jezera na oko 10 minuta peške od centra grada, mada je Reykjavik prilično mali i sasvim je dovoljno provesti dva dana sa jednim noćenjem i to da budete ležerni po pitanju razgledanja i da ne žurite.

Na kraju putovanja shvatila sam da se na Islandu jedino Reykjavik može nazvati gradom, ostala mesta su za naša shvatanja naseljenih mesta sela ili varošice, samo što su ta njihova sela mnogo naprednija od naših.

Skólavörðustígur je najinteresantnija ulica u gradu jer ima gomilu šarenih kuća i lokala, na primer radnju Fotografi gde se prodaju retro aparati iz ’60, ispravni naravno, ima čak i starih gramofona i longplejki, polovnih i novih, uglavnom iz ’70 i ’80. Jedna od boljih radnji u poslednje vreme! 🙂

Na kraju ulice nalazi se Hallgrímskirkja, crkva visine 75m koja je jedna od najviših građevina u zemlji. Njena spoljašnjost dizajnirana je tako da podseća na islandski krajolik – stene, planine i ledenjake. Kako je pretežno sve podređeno turizmu, crkva se koristi i kao osmatračnica tako da je za 7€ koliko je karta, moguće napraviti lepe panoramske fotografije grada. U blizini se nalazi Hlemmur Matholl food hall odnosno zatvoreni prostor u kome se nalazi određeni broj mini štandova koji prave i prodaju hranu na licu mesta, pa se u ovom mogu naći vijetnamska street food (jaaako ljuta!), sladoled, kafeterija filter kafe, meksički takosi, pekara zdravih žitarica i stajaći gin bar. Ima ih još, ali nabrojane smo testirali mada nemam fotku hrane da to i dokažem. 🙂

Poseta Laugardalslaug bazenu je jedno od boljih iskustava u 2018. godini 🙂 To je najveći bazen u gradu, ima gomilu sadržaja ali je fotografisanje strogo zabranjeno, jednostavno iz razloga što su posetioci, nakon što kupe kartu i ostave stvari u ormarićima predviđenim za to goli (postoji opcija da se ormarići zaključavaju ali nisam videla da to iko radi, Islanđani nisu lopovi, čak i kad idu do prodavnice ostavljaju kola upaljena pored radnje), sve do izlaska na otvoreni olimpijski bazen ispunjen geotermalnom vodom gde se mogu koristiti i hidromažne kade, suva finska sauna i vruće kade sa parom. Tuširanje  bez ičega na sebi pre izlaska na otvoreni bazen je obavezno jer je količina hlora na bazenu jako niska i da bi voda ostala čista i posetioci bi trebalo da budu takvi 🙂

Islanđani obožavaju da svoje slobodno vreme zimi provode u vrućim kadama (hot tubs), to nije tipična aktivnost za islandsko “leto”. Za neke, najbolje vreme za plivanje je za vreme kiše ili mećave. Kade su kružnog oblika i u jednu može da se smesti 7-8 ljudi a temperatura vode je od 38°C do 45°C. Po preporuci, prvo smo ušli u najmanje toplu kadu i tu proveli desetak minuta. Po “pravilu”, odnosno tako većina posetilaca radi, treba se okupati u hladnom bazenu (u najhladnijem je 2°C) a potom preći u topliju kadu. Ja sam samo prešla u topliju kadu, sa 38 na 40°C bez hlađenja i bilo mi je muka, imala sam utisak kao da se pregrejao organizam, zatrokirao, dakle, naravoučenije – uvek slušati savete lokalaca 🙂

U našu kuću putujuću, gorepomenuti CampEasy (konkretno Nissan NV200) smestili smo se drugog dana putovanja. Već sam napomenula da smo u kamperu planirali da budemo 8 dana tako da smo relativno detaljno isplanirali plan & program puta u smislu kilometraže koju treba da pređemo na dnevnom nivou, kako ćemo se hraniti, u kojim kampovima ćemo spavati, gde ćemo sipati gorivo i slično. Ovo se u toku puta ispostavilo kao veoma značajno jer su islandske vremenske prilike veoma nepredvidive, čak i u oktobru kada kalendarski zima još nije počela.

Kamper je opremljen Webasto grejanjem, frižiderom, šporetom na plin, sudoperom sa tekućom vodom, kuhinjskim posudama, posteljinom, jastucima, krevetom za dve osobe, USB punjačem, Bluetoothom, mapama i GPS uređajem. Ovo je osnovna oprema a po potrebi mogu se iznajmiti i razne druge stvari. GPS nam je bio od velike pomoći prilikom traženja benzinskih pumpi. Na primer, od jedne pumpe do druge udaljenost može biti i 300 km. Topla preporuka i friendly advice je da uvek imate rezervoar minimum do polovine napunjen jer Webasto radi na benzin a neophodno je da grejanje bude uključeno i noću. Mi smo gorivo sipali na svakoj pumpi na koju smo naišli. 😀

Jedino što fali i oko čega smo brinuli su toalet i kupatilo ali se ispostavilo da to nije bila nikakva poteškoća. Zapravo je interesantno kada su dve osobe “osuđene” da apsolutno sve radnje vrše zajedno na 1,5 m2 – raspremaju krevet, spremaju doručak i večeru, peru sudove, presvlače se i češljaju, razgovaraju telefonom sa roditeljima i prijateljima, budu zabrinuti, čitaju knjige, gledaju filmove, hrču, ružno sanjaju, gledaju filmove, pale plinsku bocu. Zaljubljivanje ili odljubljivanje je zagarantovano a prvo je poželjnije 🙂

Istraživajući internete zaključila sam da je najinteresantniji i najzabavniji način za  videti i doživeti Island u potpunosti – obići Ring Road ili Road 1, glavni put, za islandske standarde puteva to je auto-put. Dugačak je 1.332 km ukoliko se sa njega ne skreće i ima po jednu traku u svakom smeru. Većina ljudi ga obilazi u smeru kazaljke na satu, dakle prvo na sever a mi smo se odlučili za obrnutu opciju (moje ubeđivanje je uspelo 🙂 ). Preporučeno vreme za obilazak celog Ring Roada je 6-8 dana, u zavisnosti od mogućnosti (poznajem osobu koja je Ring Road obišla za 3 dana). Razlika je u sadržajnosti, dakle da li ćete ga “protrčati” ili imati mogućnost i slobodu da se zaustavite gde vam se dopadne bez da budete u stisci sa vremenom. Mi smo za 8 dana prešli 2000 km, prosečno 250 km dnevno (ograničenje je 90 km/h), naravno skretali smo sa glavnog puta; uglavnom do vodopada, ispostaviće se.

Na Islandu postoje tri nacionalna parka – Thingvellir, Vatnajökull i Snæfellsjökull. Prvi je najbliži Reykjaviku (na oko 35 km); drugi je najveći nacionalni park u Evropi koji pokriva oko 12% površine Islanda dok se u trećem nalazi vulkanski krater prekriven ledom i u kom je smeštena radnja Žil Verneove novele Put u središte zemlje.

Ubedljivo najpopularnija turistička destinacija na Islandu je Blue Lagoon, geotermalni bazeni na otvorenom u poljima lave. Pretpostavljam da je razlog ekstremne popularnosti ovog mesta njegova blizina (39 km od Reykjavika i 13 km od aerodroma), ali smo odlučili da ga ne posetimo; prevashodno jer sam na internetu pronašla da na severu takođe postoji otvoreni kompleks geotermalnih bazena Myvatn, ali je mnogo manje posećen od Plave lagune zbog svoje udaljenosti, 466 km od Reykjavika.

Islanđani imaju izreku: “ukoliko vam se ne dopadaju vremenski uslovi, sačekajte pet minuta“, tako da smo već tokom prvih sati vožnje Ring Roadom nailazili na neverovatne prizore. Uputili smo se ka Golden Circle koja je drugo najpopularnije mesto na Islandu. U prvim danima putovanja nije bilo eksperimentisanja. Samo mainstream, ništa alternativa!

U okviru Zlatnog kruga nalazi se pomenuti Thingvellir nacionalni park, Great Geysir i vodopad Gullfoss. Neverovatna geologija nacionalnog parka potiče od činjenice da se nalazi neposredno između severnoameričke i evropske tektonske ploče (Mid-Atlantic Ridge). Island je jedina zemlja u kojoj se dolina srednjeatlantski greben može videti iznad nivoa mora. Kada se u park dolazi iz Reykjavika, nailazi se na liticu koja je ugao severnoameričkog kontinenta. U ovom području još uvek se javljaju zemljotresi i zbog toga se udaljenost tektonskih ploča proširuje 2,5 cm na godišnjem nivou između kojih teče slatka voda koja se topi od glečera Langjökull. Postoje ronilačke ture jer je vidljivost  u vodi preko 100m zbog kristalno čiste vode. Roni se u suvim odelima ali je neophodno da svako ko želi ovo iskustvo ima PADI Open Water sertifikat (može i elektronski, nije neophodan papir sa sobom 🙂 ), odnosno da je osoba već osposobljena za ronjenje u otvorenim vodama u pratnji instruktora.

Vozeći se ka vodopadu Gullfoss, drugom delu Golden Circle ture, nakon pašnjaka, ovaca i prodavnice alkohola u kojoj smo lokalce pitali za smernice ka vodopadu a dobili preporuku za prirodni bazen sa toplom vodom, stigli smo do privatnog Hrunalaug bazena, oko 4 km kada se skrene sa glavnog puta. Postoji i trošna kućica visine oko 1,5 m u kojoj posetioci mogu da se presvuku. U bazenu ima mesta za dve osobe i na uzvišenju na kom se nalazi prilično je hladno mada deluje idilično. Spoljna temperatura je bila oko 2 stepena a temperatura vode 25 stepeni.

Na Islandu se nalazi veliki broj vodopada. Kad kažem veliki broj, mislim na 10.000 🙂 Vozeći se Ring Roadom na svakih 10 do 15 minuta može se videti vodopad (do nekih je potrebno sići sa glavnog na neasfaltiran put), tako da mi nije jasan motiv favorizovanja pojedinih u turističkim prospektima, a da nije sama njihova veličina.

Malo poznat vodopad koji smo polu-slučajno otkrili je Gljufrabui koji je meni čak lepši i impresivniji od poznatijih (npr. Seljalandsfoss, Skogafoss i Godjafoss). Ovom vodopadu je moguće prići mnogo, mnogo bliže nego ostalim; zapravo je moguće provući se baš ispod vodopada u pećinu ali je za to once-in-a-lifetime-experience potrebno dosta hrabrosti i gumene čizme.

Highlight putovanja i sigurno najzanimljivije i najživopisnije mesto koje sam posetila u poslednjih 5 godina je Seljavallalaug, bazen iz 1923. godine. Izgradili su ga vizionari koji su lokalnom stanovništvu želeli da obezbede mesto gde bi mogli da nauče da plivaju. Krajem XIX veka većina Islanđana nije znala da pliva, što je bio problem jer su mnogi živeli od ribolova, dok danas islandski đak ne može završiti osnovnu školu bez položenog testa za plivanje.

Do njega nije nimalo jednostavno doći i postoji ozbiljna opasnost da se od potrage odustane. Nakon skretanja sa glavnog puta, po lošem tucaniku moguće je voziti još oko 3 km do parkinga sa tablom na kojoj piše ime bazena. Budući da postoji samo jedna staza, lako se može zaključiti kojim putem do bazena do kog je potrebno oko 20 minuta hoda preko rečica, a potrebno je i preseći brdo kroz kotlinu. Mesto gde se nalazi ovaj bazen je bukvalno nedođija okružena planinama, sitnim kamenjem i šljunkom i nemoguće je dočarati ga fotografijama. Sam lokalitet deluje kao da je tu nekada bila erupcija vulkana. Usput smo sreli još dve osobe koje su tragale za bazenom tako da su oni ufotkani jer su bili drečavi. Temperatura vazduha je bila u minusu a temperatura vode nije ispod 25ºC.  🙂

This slideshow requires JavaScript.

Drugo naseljeno mesto na Islandu kome bih mogla da dodelim titulu grada-varošice je Akureyri. Po islandskim merilima to je živopisan grad, ali se sa turističkog aspekta može postaviti pitanje da li je on sam po sebi turistička destinacija. Turisti obično dolaze na Island zbog prirode i pejzaža a ne zbog gradova per se, posete muzejima i istorijskim spomenicima. Akureyri je severna baza odakle turisti kreću na izlete na udaljenija severna područja (vodopad bogova Goðafoss, krater Viti, geotermalne bazene Myvatn).

Gradić je fotogeničan i šaren. U njemu se nalaze biblioteka sa kafeterijom, naravno gradski bazen, botanička bašta, backpackerski hotel i bar, čak i aerodrom i plaža sa crnim peskom Solheimasandur koja je bila lokacija na kojoj su snimane scene u Game of Thrones. Gradski autobuski prevoz u Akureyriju je potpuno besplatan 🙂

Prilikom svakog polaska na put sopstvenim prevozom (automobilom ili kamperom) koji je duži od 50 km, obavezna je provera meteoroloških sajtova i prikaza stanja na putevima koji prikazuju informacije u realnom vremenu. Severni deo Ring Road 1 puta je izuzetno vetrovit i klizav, tako da ovce koje se iznenada pojavljuju na putu predstavljaju mnogo manji problem u odnosu na snežnu oluju u koju se može upasti, što se nama dogodilo na putu prema Jokurlsalon glečeru. Iako smo sa 90 km/h usporili na 40, to nam nije bogzna koliko pomoglo, te smo morali da vozimo još oko sat vremena do prve pumpe iza koje smo se sakrili. Na njihovom parkingu smo prenoćili jer je bilo nebezbedno nastaviti put. Ovo zapravo nije dozvoljeno i islandska policija je po tom pitanju prilično stroga, ali u pitanju su bili ekstremno loši vremenski uslovi.

U svim turističkim vodičima vremenske prilike i neprilike predstavljaju najveću opasnost koje se posetiocima mogu dogoditi. U hladnim mesecima potrebno je (i neophodno) imati više vodootpornih slojeva garderobe na sebi i duboke vodootporne neklizajuće cipele (npr. sa Vibram đonom) jer to zaista može biti pitanje života ili smrti, ne preterujem. Prilikom izlaska iz vozila obavezno je držati se za vrata kako vas vetar ne bi oduvao, a ni odneo vrata (jednom sam zaboravila na ovo pa smo umalo ostali bez zadnjih vrata kampera).

Pomenuti Jökulsárlón glečer se smatra jednim od prirodnih čuda Islanda i zapravo je ledeno jezero koje se razvilo nakon što je glečer počeo da se povlači sa ivice Atlantskog okeana. Ledeni bregovi su u toku letnjih meseci najčešće svetloplave boje ali su u oktobru bili mlečno beli, što zavisi od vazduha “zarobljenog” u ledu. Od 1985. godine postoje komercijalne ture oko jezera brodom i to amfibijskim vozilima koja mogu da se kreću i po zemlji i po vodi. Mene su vozila podsetila na tenkove koji su se maskirali u čamce na četiri točka 😀 Ovde je snimljeno nekoliko filmova, između ostalih James Bondov Die Another Day, Lara Croft: Tomb Rider i Batman Begins.

Myvatn geotermalni bazeni mogu biti sjajan celodnevni “izlet” ukoliko se već nalazite na severu a želite da se ugrejete u geotermalnoj vodi bogatoj mineralima izvučenih sa dubine od 2500m. Konstantna temperatura vode je 38-40ºC a bazen je površine 5000 m2. Jednodnevna karta po osobi je nešto više od 30 eura. Voda je prilično lepljiva i neprijatnog mirisa, ali se to nakon 2h provedenih u vodi zanemari (i/ili posle Einstok islandskog piva) 🙂

Na oko 10 kilometara od Myvatn bazena nalazi se Vogafjos Cowshed Cafe, jedan od najčudnijih lokala u kom sam bila. Smešten je u štali u čijem središtu je restoran sa velikim prozorima tako da sve vreme postoji utisak prividne interakcije između krava i ljudi i prilično je neprijatno. Zaposleni muzu krave svako malo, sve krave su vezane užadima a gostima je omogućeno da uđu u štalu dok se priprema obrok kako bi mazili telad. Većinu hrane koja je u ponudi sami proizvode (gejzirski hleb, sladoled, dimljenu pastrmku, burgere od viđenih krava). Njihova filozofija je “ono ste što jedete” tako da mi je primamljivija bila vegetarijanska opcija sa pitom od krompira, mocarelom, salatom, gejzirskim hlebom i hlebom od belog luka. Insulinski šok, they say. 🙂

Fotografija pizze na slici ispod nije reprezantativna i nastala je u Ölverk Pizza & Brewery, lokalnom pabu na koji smo slučajno nabasali vozeći u suprotnom pravcu od pomahnitalog vetra u pravcu Reykjavika. Iako je pizza na drva u top 3 najneukusnijih & najskupljih ikada (ah taj čudni neukusni veliki biber), dakle plasirala se u dve kategorije, mesto i vlasnicu pamtim kao veoma simpatične: gospođa nam je objasnila zašto su Islanđani depresivni, otkrila nam gurmanske navike lokalaca, šta rade u slobodno vreme (čitaju knjige i surfuju internetom), zašto ne može sebi da dozvoli luksuz da ne radi mesec dana, načine suzbijanja depresije kada je 15h dnevno mrak a pokazala nam je i gde familija kuva pivo. Začudila se i otkud triatlonci piju pivo koje je bilo zanatsko. I preskupo, naravno.

U blizini najjužnijeg islandskog sela Vika, 175 km južno od Reykjavika nalazi se rt, nekadašnje poluostrvo vulkanskog porekla Dyrhólaey. Dvoumili smo se da li da posetimo ovo mesto jer smo bili u stisci sa vremenom, padao je mrak i tog dana je duvao izuzetno jak vetar. Kasnije sam pročitala da je ovo jedno od najvetrovitijih područja Islanda. Sa dva glasa da i nula protiv, pred sumrak smo se popeli do svetionika koji podseća na dvorac. Sa vrha (120m) puca pogled na glečer i stene vulkanskog porekla.

Zaključak je: When in doubt, always say YES ❤

“radio nemir

vetrić što švićka

i mala Savićka”.

Imajte svoju malu Savićku ili malog Savića i doživite ovu islandsku

Tin Tin avanturu ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s