Running The Apple

Ovaj post mogao bi se nazvati i Slučajnost njujorškog maratona, iako je čudno, možda i kontradiktorno – kako odlazak na maraton može biti slučajnost, još prekookeanska slučajnost, zapravo: kako me ne mrzi da sednem u avion, putujem 10 sati i nakon toga trčim 42.2 km (u mom slučaju celih 44), dve nedelje nakon maratona u Berlinu?  Oscar Wilde je sročio:

“To live is the rarest thing in the world. Most people exist, that’s all”.

Nakon što je izvesni Vladimir odbijen za američku vizu, meni je pripalo zadovoljstvo, nakon što sam za njega platila, da trčim ovaj maraton pod njegovim imenom. Jedini trik je što smo morali da nađemo nekoga ko dovoljno liči na Vladimira, ko bi preuzeo njegov startni paket i predao ga meni.

U Njujork sam stigla 31. oktobra, tri dana pre maratona, na dan Noći veštica. Znajući koliko su Amerikanci ludi za ovim paganskim praznikom, naročito nakog što ga je John Carpenter proslavio 1978. godine kultnim klasikom, očekivala sam na ulicama (čak i na aerodromu) maskirane gobline, duhove, veštice, zombije, Džokere i vampire.

Maratonski ekspo centar vrvi od egougodnih i motivacionih poruka i sjajnih volontera. Poslednjeg dana za preuzimanje startnog paketa, u subotu, to smo i učinili, iz prvog pokušaja 😀 Vrlo preporučujem odlazak na ekspo bez platne kartice (preko 130 izlagača a glavni sponzor je New Balance!), obzirom da je to jedan od 10 najorganizovanijih svetskih “sajmova” za sport.

Start moje grupe bio je predviđen u 10:10h (u odnosu na projektovano vreme finiša, (± 3h 30min), te je zato bilo potrebno poći u 6:20 na trku, dakle skoro čitava četiri sata ranije, kako bi se stiglo na vreme, obzirom da se menjaju tri vrste prevoza: metro, trajekt i autobus. Čini mi se da je najuzbudljiviji deo većini bio trajekt jer se prolazi pored Statue slobode, francuskog poklona Amerikancima iz 1886. godine, pa su oni baš baš hrabri izlazili na palubu da se slikaju.

Prvi talas maratonaca startovao je u 09:40 a poslednji u 11h. Praćenje trkača uživo bilo je moguće preko iOS i Android aplikacije i to je sada već postao standard za velike trke (> 15.000 učesnika), ne samo za maraton, već i za polumaraton. Organizatori su lepo napisali, može se reći i upozorili, hvala im, da je na start poželjno doći u što starijoj i iznošenijoj garderobi obzirom da je novembarsko jutro poprilično hladno, bilo je 2°C. Iskusniji učesnici su to ozbiljnije shvatili pa su se u skladu sa tim i oblačili: bademantili, frotiri, odrpani sakoi, pantalone, bukvalno sve što su dohvatili na sebe a čega su jedva čekali da se otarase a da to ne završi u sumnjvim isturenim odeljenjima Crvenog krsta.

Potpuno ludilo kreće sa Staten Islanda, najpre prelazimo Verrazzano bridge koji me lično nije preterano oduševio, jako je duvao vetar i još uvek nije bilo publike, na stranu što je poprilično uspona. Nakon silaska sa mosta već smo prešli 3 km. Nakon toga se ređaju bruklinške četvrti (Bay Ridge, South Slope, Fort Green). Publika u Williamsburgu je bila najbučnija koju sam ikad čula, neverovatni su!!! Bukvalno ne čujete sebe i svoje misli, samo vidite ljude svuda, svuda. Ne postoji zaštitna ograda tako da su navijači jako blizu trkačima i dodaju im razne slatkiše, pite i sokove, dakle uglavnom šećeraste stvari. Jedno vreme sam trčala zajedno sa ženom, zapravo dobrih nekoliko kilometara nisam mogla da razaznam koga pola je osoba (ponekad je dobro nemati fokus), dakle – žena koja je bila kostimirana u Elvisa Prislija i koja je sve vreme držala mikrofon u ruci, a negde ispod sakoa je verovatno imala walkman/iPad/telefon, pa su se smenjivale Elvisove pesme. 12 points goes to Jailhouse Rock. Génial!

Prava je šteta što smo u pravcu Menhetna prešli preko Queensboro mosta (nikad kraja!). Bilo bi lepo da smo produžili u Long Island City, mislim da bi publika tamo bila sjajna jer ima dosta Grka i ex-Yu fanatika, and they know how to party 🙂 Neposredno pre mosta, metro koji u tom delu vozi iznad zemlje se zaustavio kako bi pozdravio trkače, a opšte je poznato da njujorški metro nikada ne prestaje sa radom ❤

U Bronksu je, očekivano, navijanje poprilično splasnulo, zapravo smo Bronks samo okrznuli, od 32. do 35. kilometra, a ljudi na ulicama su samo mestimično bili zainteresovani za dešavanje i naš hype. U povratku na Menhetn ponovo gužva, osmesi i high five.

Na ulasku u Central park, poslednja 4 kilometra, više ne čujete ni svoje misli, samo zaglušujuću buku i podstrek svih, ikada. Pojedini trkači su čak i plakali.

Na 41. kilometru bilo mi je žao što će uskoro kraj. NYC je žurka, NYC te melje, što bi mi K. K. rekla, uzima ti sve i daje ti sve.

Prava je šteta da nekome ovo bude prvi istrčan maraton, jer nakon Njujorka, sve će vam biti Rumenko umesto Kaprija.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s